Турековац је био највеће насеље у долини реке Јабланице у Лесковачкој општини и сходно томе административни, религиозни и образовни центар за мања села која су се налазила у његовој близини. Прва школа у овом крају отворена је при Турековачкој цркви 1873. године. Први учитељ који је у њој радио био је Стојан Поповић, син попа Цеке Поповића, који је оставио неколико записа о градњи цркве и црквеног конака и о отварању школе. Један од тих записа гласи овако: „Направи се чколје; на 1873 и постаде учитељ.“
Школа је отворена у конаку цркве, прелепој грађевини моравског стила, која је имала седам просторија и ходник дужине 20 метара. У једној од просторија била је учионица, окренута северу, доста пространа и дугачка, непатосана, слабо осветљена, где се седело и радило на земљи. Касније су урађене столице троношке, а од намештаја је био урађен један сандук са песком, на ком се писало.
Школа при овој цркви била је једина у овом крају те су је похађала деца из десетак села Турековачке и Белановачке парохије. Што се тиче методе наставе, она је била позната као манастирска, чија је одлика била строгост и сколастичарство, где је учитељ имао неограничено право над ученицима у погледу васпитања. Од предмета су се проучавали: читање, писање, црквено поење, катахизис, буквар, часловац, псалтир и рачун.
Конак Турековачке цркве где је 1873.г. отворена школа Школска зграда саграђена 1908. године
Школа је у цркви радила све до изградње и отварања школе у селу 1908. године. У изградњи су учествовали мештани Турековца и околних села, а ангажован је и тадашњи учитељ Глигорије Богдановић, који је имао част да први ради у њој. Саграђена на одличном темељу, са дебелим зидовима, школа је и данас у функцији, мада је претрпела неколико реконструкција. Имала је две велике учионице и две мале просторије за становање учитеља. За време Првог светског рата школа није радила, а Бугари су спалили сву школску документацију. Поново је отворила своја врата ученицима од школске 1919/20. године.
Период између два светска рата обележио је учитељ Радомир „Лале“ Златановић, који је постао легенда ове школе, понос Турековца и околине. У Турековцу је провео читав свој радни век (од 1920 до 1953). Све време је становао у селу и због тога се осећао Турековчанином, али су га и домаћини суседних села сматрали својим. Са свештеницима се веома добро слагао, а био је и члан Савета црквене општине. Залазио је у сеоска домаћинства, давао савете, критиковао, био је брз и доста преке нарави. Био је учесник оба светска рата. У Првом светском рату био је у Солунској ђачкој чети и одликован је Орденом белог орла за храброст на бојном пољу. У Другом светском рату је као капетан I класе мобилисан у децембру 1940 године, а у априлу 1941. заробљен и одведен у Немачку. После рата вратио се у Турековац где је радио до пензије 1953. године.
У периоду после Другог светског рата школовање је постало обавезно за сву децу, па су тако отваране школе и у мањим селима. Од 1950. године Турековачка школа добија на значају отварањем осмогодишње школе, где је поред учитеља почео да ради и велики број наставника, који су становали у селу и имали огроман утицај на ученике, омладину и мештане. Поред редовних часова држе се течајеви (аналфабетски, здравствени, домаћички…), формирају се секције (хор, рецитаторска, драмска, фолклорна, спортска…).
Школа није имала довољан број учионица за функционисање, јер се број разреда повећавао, па су привремено оспособљене две учионице у Задружном дому. Друга школска зграда изграђена је 1956. године од месног самодоприноса.
Имала је четири учионице, ходник и две канцеларије. Настава је реализована у две посебне зграде (стара и нова школа) са укупно осам учионица и радило се у две смене. Млад учитељски и наставнички кадар, жељан доказивања, радио је са пуно елана и ентузијазма. Све активности подижу се на већи ниво. Ученици су активни, вредни и послушни. Нижу се успеси на такмичењима, тако да се с правом може рећи да су седамдесете и осамдесете вероватно најуспешније у раду школе.
Деведесетих година услови за рад у школи су били доста лошији у односу на ранији период. Годинама није улагано ништа у обнављању инфраструктуре, тако да школа у нови миленијум улази у веома лошем стању. Настава се одвија утри физички одвојене зграде, у више него скромним условима за рад. Тек након 2003. године ствари почињу да се мењају на боље. Изграђена је најпре мала сала за физичко. Већ 2009. године урађена је адаптација источне школске зграде „нове школе“. Урађен је потпуно нови кров, нови плафон уградњом гипсаних плоча и патос. Најзначајнији посао урађен је од априла до септембра 2012. године, што се може назвати и препородом школе. Доградњом и адаптацијом школске зграде су спојене у једну, са новим тоалетима, три нове канцеларије и осам учионица у једној згради по први пут од отварања осмогодишње школе. У учионицама је постављен нови паркет, спуштени су плафони, замењена столарија, урађена нова електрификација, купљене нове клупе и столице. Исте године опремљена је котларница и уведено централно грејање.
Школа у Турековцу се од 1993. године зове „Ђура Јакшић“ и у свом саставу има још пет издвојених одељења. Она је данас коначно ухватила корак с временом и нимало не заостаје за другим сеоским школама у Јабланичком округу. Смештена у центру села, у пространом четвртастом дворишту са реновираним зградама и прекрасним парком пуним четинарског дрвећа, школа мами погледе пролазника и оставља леп утисак.
Конак Турековачке цркве где је 1873.г. отворена школа
Школска зграда саграђена 1908. године
Нова школска зграда (лево) саграђена је 1956. године поред старе школе (десно)
Школа после адаптације и доградње 2012. године
Главни улаз реновирањем отворен са стране главног пута
____________________________
Преузето из монографије школе аутора Драгана С. Поповића: „Школа у Турековцу са издвојеним одељењима 1873-2023.“